Лоза

ЈЕЛЕНА БАЛШИЋ (1369-1443), КЋИ КНЕЗА ЛАЗАРА, ВЛАДАРКА И ПЕСНИКИЊА, ГОСПОДАРИЦА ЗЕТЕ И ГОРЊЕ АЛБАНИЈЕ
У зрцалу одраз угледасмо
Рођена и васпитана на двору у Крушевцу, добила је врхунско образовање и духовни одгој, баш као и њен брат Стефан, будући славни деспот. Три године пре Косовског боја удата је за Ђурђа Другог Страцимировића Балшића. Црна Гора и Приморје препуни су њених богоугодних трагова. На Бешкој, живописном острвцету у Скадарском језеру, подигла је Цркву Свете Богородице у којој почива

Пише: Милица Краљ

У средњoвековним хроникама пише да је Јелена Балшић, госпођа Лена или Учена, била „висока стаса, танка струка, млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, а поврх чела је носила дијадему са безброј брилијаната и сафира”.
Јелена је рођена 1369. године у Крушевцу и одрасла на двору свог оца, српског кнеза Лазара Хребељановића. Ту, на двору у Крушевцу, поред мајке кнегиње Милице и рођаке Јефимије, која се после Маричке битке посветила молитвама и књижевном раду, млада Јелена стиче знања из различитих области, а посебно из литературе. Због таквих интересовања савременици су је и звали Учена.
У периоду њеног раног девојаштва, њене старије сестре, кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице, већ су биле удате: Мара за Вука Бранковића, Теодора за угарског властелина Николу Горјанског, Драгана за Јована Александра, сина бугарског цара Шишмана, док је најмлађу Оливеру тек чекала удаја за Бајазита. На царском двору у Крушевцу остали су кнежевићи Стефан и Вук.
Јелена је 1386. удата за доста старијег Ђурђа Другог Страцимировића Балшића, господара Зете и Горње Албаније.
Ђурђе Други Страцимировић, „Благовјерни и самдоржавни господин свој зетској и приморској земљи”, како је себе називао, женидбом са Јеленом учврстио је родбинске везе са најјачом међу српским владајућим породицама након смрти цара Душана Силног и распада Српског Царства.
Док се њен муж бави државним пословима, Jелена се на двору Страцимировића-Балшића посветила не само бризи о деци већ и подизању и обнављању православних цркава у зетској држави, посебно на подручју Бара и Улциња.
Косовско жртвено и херојско пострадање српске елите, погибија кнеза Лазара, ропство њеног мужа Ђурађа кога су заробили Турци, низ је трагичних догађаја који су снашли младу Јелу Балшићку. За откуп из турског ропства Ђурађ Други поред великог блага даје и градове Скадар и Љеш, које ће касније победама у биткама вратити, али ће их накнадно уступити Млетачкој републици за провизију од хиљаду дуката годишње.
Априла 1403. године Ђурађ умире.

ГОВОР ВЛАДАРСКЕ КРВИ

Можда је и Јелена помишљала да се замонаши након смрти свог мужа, као и што су то учиниле њена мајка Кнегиња Милица, рођака Јефимија и многе удовице након Косовског боја. Ипак, одлучује да помогне свом малолетном сину Балши III у управљању државом.
Почетком 1404. сазива земаљски сабор у Бару, на коме се окупљају најистакнутији зетски и арбанашки главари, православни и католички великодостојници. Истакавши владарску и материнску брижност и скрб, скупу се обратила овим речима: „Ја стављам на овај престо сина Балшу, јер он је наследник свог оца, наследник славног имена Балшића и први ваш и мој господар. Али до његовог пунољетства ја ћу му помагати у управљању државом.”
Предложила је и да се поништи уговор којим је Скадар уступљен Млетачкој републици, односно да се мирним путем или борбом поврати у састав Зете. Сабор јој је дао подршку.
Преговори са Млецима нису успели. Јелена није послушала ни савет свог брата Деспота Стефана да не креће у бој против Млечана, јер би могла да изгуби много више. После седмогодишње опсаде њена војска заузима Скадар. Већ следеће године, 1405, Млечани уз помоћ Мркојевића и Крајињана освајају Улцињ, Бар и Будву. Јелена се са сином повлачи у Горњу Зету.
Млечани позивају Балшу на преговоре, али им Јелена не верује и у лето 1409. она одлази у Млетке. Млеци се не придржавају договора и Јелена наново покушава да ратом поврати своје изгубљене територије.
Удајом за босанског војводу Сандаља Хранића, раније најопаснијег Балшиног противника, она омогућава сину не само да сачува постојеће територије већ да више не страхује од могућих напада Млечана. Уз помоћ моћног очуха, Балша 1413. године ратификује мировни уговор са Млечанима и враћа изгубљене територије.
Али мир не траје дуго, јер већ 1420. Млечани поново заузимају Будву и још неке делове Зете. Балша, већ болестан, одлази у Србију да тражи помоћ од ујака деспота Стефана Лазаревића. Свестан да ће убрзо умрети, он сва своја државничка права преноси на ујака. Балша умире 28. априла 1421. године у Београду, где је и сахрањен.
Млечани поново заузимају зетске градове, али се повлаче пред моћнијом деспотовом војском.
Деспот успева да помири млетачки сенат са сестром Јеленом.
У Будиму Јелена, као жена Сандаља Хранића, присуствује сабору владара и великаша.
По други пут остаје удовица 1435. године.

СНЕСЕНИ У САНАК ТАНКИ

Опосливши овоземаљске државничке послове, Јелена се свим срцем окреће духовном животу. У њој оживљавају нежне и сетне слике из детињства и ране младости у родном Крушевцу: зидари, тесари беловодског камена, мајстори Каменарци са виском и либелом док утврђују Донжон кулу изнад Лазарице, врч вина из жупског виногорја за вечером, преплетене срмене и златне нити на призренском атлас-платну, сирмин вез старијих сестара и рођака, понад свега притајена молитвена светлост – врховна тачка у коју се сабира Божја промисао.
А ту, пред њом: напуштене црквице на Скадарском језеру, међ густим шибљем купине и дивљег нара, дивље звериње, стрмоглави птичји лет над водом. То је предео у коме ће Јелена сазидати себи дворе за године које долазе.
На Скадарском језеру, на острвцету Бешка, Јелена подиже цркву где ће је сахранити када је буде походио час смртни.
На Бешкој, острвцету над језером, свијеном као колевка или бешек, успеће да након бројних државничких и земаљских брига, кроз потпуну преданост молитвеном бдењу Мајци Божјој, пронађе насладу и утеху чувственој души.
У манастирском комплексу је мања Црква Свете Богородице. Јелена је подиже 1440, три године пре своје смрти. Црквица је на самој обали, десетак метара над водом, с прекрасним погледом на језеро и забринутим погледом према Албанији. Настала је на темељима старије грађевине, по свој прилици тробродне базилике. Над њеним централним делом уздизало се Јеленино здање, складна једнобродна базилика са фино рађеним каменим фасадама. Унутрашњост цркве била је живописана. Највећу вредност представља аутентични текст на старословенском језику, над улазним порталом, који говори о ктиторки храма. На надвратнику западног портала уклесан је натпис који објашњава историју овог здања: „Изволением Оца и поспешением Сина и Духа Светога поспешением, сазда се храм си пресветије Богородице с трудом и откупом богочестивој госпожди Јеле, дштери светопочившаго кнеза Лазара и подружие Гјургија Страцимировића, в лето 6948 (1439).”
Жеђ за молитвеном утехом и смирајем налази у преписци са својим духовником и исповедником Никоном Јерусалимцем. Јеленина писма свом исповеднику и његови одговори су најлепше молитвене странице српског средњовековног песништва. Налазе се у Горичком зборнику који се данас чува у Архиву Српске академије наука и уметности.
„Отписаније богољубно”, како се назива преписка Јелене Балшић и Никона Јерусалимца, остварено је у епистоларном жанру, при крају бурног владарског живота, при крају многих историјских дешавања у којима је са својом најближом породицом суделовала.
У другом „отписанију богољубном” она пише:
„Свечаном оцу, учитељу Светог Јеванђеља, а нама у Господу духовном наставнику, смерна Јелена:
Да зна твоја светиња, откако удостојих се с Богом познати те порадовах се весељем духовним. Но замало и кратко би нам виђење, да би ко рекао у зрцалу одраз угледасмо, или у неки санак танак да сам била снесена. Но ипак оно што тада слушасмо од твојега преподобија ријечи духовне и оно што узмогосмо постигнути, и одсред моје душе љубазно и свесрдно, а шта више и највјерније примисмо, и тим божанственим речима, које слушасмо у тадашње време, крмањење духовно имасмо и до данас. (...) Јер жељење богатства и сујетна слава, а уједно и сласти не остављају нас, који су на таласима у мору овог сујетног живота, узвикнути к светлости чистог и нетелесног пребивања. Јер се помрачише душевне очи муком и метежом који је у свету. И ово сада као од сна некојег дубоког пробудивши се, усхтех твоју светлост видети.”
Увезујући бело манастирско појање и молитвено тиховање, отварајући копчицу на икони са ликом Владичице Богородице коју је на њену колевку у Крушевцу спустила слепица Касија, светица-ходалица царским друмовима, у оном времену кад народ коме припадаше сузама крвавим Бога зазиваше, у пурпурно повесмо трајања подиже Цркву Благовештења на Скадарском језеру, цркву колевку. Цркву молитвеницу у чијој је светлости искупљења, светлости исцељења и светлости озарења, сневала санак танак.
Или оно „бестелесно пребивање”, или оно сновидно плетиво, онај просјај кроз иглене ушице у чијем средишту сјакти крст, или оно „Отписаније богољубно”, оно сијање што се кроз сновиђење умножава чинећи извесним и наш спас и спас рода нашег у метежном и злехудом свету.

***

Тестамент
Јелена Лазаревић Балшић је у свом тестаменту, који се данас чува у Хисторијском архиву у Дубровнику, наложила:
„Ва имја Оца и Сина и Светаго Духа, у Светују Тројицу, амин!
Ми, госпођа Јелена, кћи всетопочившаго господина кнеза Лазара, даје ва свидење всакому кому се подоба и пред кога сеј писање изнесе огледати, како по милости Божјеј и сина ми господина војеводе Степана, сатвори ми милост и да ми своју реч кади се са мноју стаја у Горчане, штогоде бих куде одлучила од имања мојего, да ми је тврдо и непоколебљиво од њега и његове дечице.
Саде, ја, речена госпођа Јелена, чију реч за живота, мојеј добреј свести у моћи. (...) Да заклињем тебе, господина ми и сина без греха, војеводу Степана, ва Светују Тројицу јединосуштнују и неразделимују, и ва страшни суд второаго прешестевија Сина Божја, јегда придет ваздати комуждо по делом јего, такожде и моју унуку госпођу Јелу заклињем, како овој моје писање не потрти ниже паки ни мање принести, но все да вршите и испулните за живота нашега и по самрти нашој.
... И мојему грбу, где ми се прилучи лећи, да се да 200 дукат да ми се поју летурђије иностано и да се дијели милостиња. И цркве Светаго Георгија у Горице дадох олово, купив за 60 дукат, да се покрије црква, и јоште да им се да за мајсторе 30 дукат.
И овај чељад која је сада при мни, који би се прилучили на самрти моје, да се даст духовнику мојему, старцу Јерузолимскому Никанору, 50 дукат, и калуђеру Јовану 40 дукат, и Вокосаву Тамарићу 40 дукат, и попу Теодосију 20 дукат, и Дуце 20 дукат... „ (...)
Писа се сеј писање в лето 6950, Рождаства Христова 1442. лето, месеца ноемврија 25. дан, у Горчанех.”

***

Скадарска Света гора
Манастирска здања на Скадарском језеру – Бешка, Врањина, Врмош, Грможур, Жабљак Црнојевића, Ком, Лесендро, Морачник, Пречиста Крајинска, Страчева Горица – чине складну целину, Скадарску свету гору, чувајући видљив и поуздан знак утврђивања у православној вери, монашку смиреност и смерност, душевно стремљење молитвеним висинама, непојамну светлу лествицу која наткриљује трошно и пропадљиво а трајно велича божанску промисао.
Цркву Свете Богородице на Бешкој саградила је Јелена Балшић, богобојажљива, богочежњива и брижна владарка и песникиња, са жељом да у њој буде сахрањена.